МИСИЈА И ВИЗИЈА

МИСИЈА

Народни музеј у Смедеревској Паланци је место и заједница посвећена томе да кроз своје програме и деловање, сабира, чува, производи и презентује вредности, произашле из проучавања националног наслеђа унутар локалне средине. Нас покреће тежња да креирамо амбијент у којем се обликује јединствени идентитет, истовремено будећи свест о важности бриге о културним добрима. Преносећи знања генерацијама које долазе, НМСП је отворен и ангажован друштвени простор и као такав препознат у региону.

ВИЗИЈА

Народни музеј у Смедеревској Паланци има за циљ да постане савремени локални музеј достојан и своје прошлости и своје заједнице. Желећи да добрим праксама заузме истакнутије место у креирању савремене музеолошке сцене у Србији, музеј ће настојати да своја знања стави у службу очувања памћења. Модерним програмима и јединственим садржајима који превазилазе локалне оквире, НМСП видимо као креативан простор отворен за све генерације и незаобилазно место за нова искуства. Намера нам је да будемо инклузиван амбијент у којем ће се сусретати сви они који с љубављу и знатижељом приступају вредностима које промовишемо и наслеђу коју стварамо.

ИСТОРИЈАТ МУЗЕЈА 

Одлука среског одбора АГИТ ПРОП-а о оснивању Среског музеја из 1952. године сведочанство је о постојању потребе локалне заједнице да има своје место за уобличавање идентитета и чување трагова прошлости. Ове намере нису остварене тада, већ је своју пуну форму Музеј остварио 1966. године (31. марта), када је Скупштина општине Смедеревска Паланка донела одлуку о оснивању Народног музеја. За разлику од претходног покушаја, Музеју је додељен простор у згради Старе поште и одређен управник – Радован Милошевић. 

Важан тренутак у историји Музеја представља његово пресељење у  зграду 1969. године. Нова зграда музеја је заправо објекат саграђен у првој половини деветнаестог века као породична кућа Шишковића. Ово репрезентативно здање у средишту града откупљено је за Среско начелство, а по измештању среског средишта (педесетих година двадесетог века) ту је била смештена општинска управа. Додељивање зграде Музеју представља симболички важан тренутак који указује на природу односа према наслеђу, како музејском, тако и споменичком (и сама зграда Музеја је проглашена спомеником културе).

До времена пресељења Музеј је имао само једног запосленог „који је вршио све дужности, почев од директорске, па до курирске, столарског радника и теренског прикупљача материјала“ - Радована Милошевића. Његовим нарочитим ангажовањем, а уз подршку Општине и ентузијаста прикупљен је велики број предмета, започета су истраживања и обрада материјала. Број предмета (археолошких и нумизматичких налаза, историјских докумената слика) у том периоду нарастао је на неколико хиљада. Значајна промена у музеју се догодила те 1969. године доласком нових радника који ће водити „реферате“ (данашња одељења и збирке): археологије, историје, етнологије и историје уметности.

Упоредо са организационим учвршћивањем структуре Музеја одвијала се уобличење његове форме. Данашњи изглед музеја великим делом је уобличен 1972. године након опсежне адаптације. Тада је музеј добио свој данашњи спољашњи изглед, изложбени простор на спрату и радни простор у приземљу. Кроз неколико већих интервенција и простор у приземљу претворен је у излагачки  (1991. и 2000/2001. и 2005. године), док су канцеларије, библиотека и депои, пресељени у другу зграду (Трг хероја 3).

Из потребе локалне ликовне заједнице касних седамдестих и почетком осамдесетих година двадесетог века основана је Галерија модерне уметности (Улица Првог српског устанка 128). Након враћања институција културе у самосталне статусе  независне од Центра за културу у коме су биле здружене, почетком новог миленијума Галерија је и званично постала интегрални део Музеја. У то време, након деценија у којима су његове делатности делили сви кустоси музеја, започиње са радом у пуном капацитету и просветно-педагошко одељење.