tito 4 DSC_0253
Ћирилица
ПУБЛИКА СТВАРА МУЗЕЈ

ПУБЛИКА СТВАРА МУЗЕЈ

 

Опште је место, и међу музејским радницима и у јавности, да се просветно-педагошки рад у музеју односи на рад са млађим узрастима публике.  У том смислу предисторија овог одељења Народног музеја у Смедеревској Паланци започиње седамдесетих година двадесетог века када је кустос-етнолог Томислав Живковић спроводио рад са ученицима кроз организацију „Млади истраживачи“. Крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година кустос-археолог Ратко Катунар организовао је рад са ученицима на прикупљању налаза едукујући их, пре свега, о методама археолошких истраживања како би боље помагали у текућим ископавањима.

Званично тек од 2003. године, када је у музеју запослен кустос за ове послове, започиње рад просветно-педагошког одељења.  У једној реченици деловање овог одељења може се изразити на следећи начин: Публика ствара музеј, путујући кроз теме за шетњу на другу страну огледала да би коначно искорачила у текст. Смисао и садржај овог система градио се кроз време међусобно преплићући нужности музеолошког промишљања задатака и програмских оквира који су препознати као важни за заједницу.

 

 


 

Резултат рада музеја уопште, па и просветно педагошког одељења нису предмети. Чак су и њихове музејске приповести, макар и објективни изрази проучавања, само предлошци за оно што ће бити запамћено, протумачено и доживљено. Срећна је околност што просветно-педагошко одељење не чува и „производи“ опипљиве предмете већ обрасце у којима свако може да ствара. Но, иза идеје стоји и деловање којим је омогућено публици да заиста уобличи оно што ће бити део музејских програма. Тако су стварани програми: „Ратне новине“, „Фотографија музејске стварности“, „Наслеђе кроз мој објектив“, „Паланка и околина (у) очима младих“, „Мој музеј“, „Тајне музеја“, „Дрво живота“ и „Дечји ликовни салон“.

Теме за шетњу су системи могућих разговора, дакле, текстова којима је омогућено сваком посетиоцу, било да самостално или у групи посећује музеј, препозна она знања која има о музејским садржајима и укључе их у свој однос према сопственој свакодневици или празнику. Најмањи заједнички садржалац за све изложбе у којима се публика сусреће са просветно-педагошким одељењем је заједничко корачање (или друго кретање) у разговору кроз музејске просторе као темељно антрополошко својство које прожима сваки вид људске комуникације заснован на пријатељству. Овде можете додати списак свих изложби у последњих 15 година и помножити га са бесконачним темама које оне отварају. Овај концепт омогућио је да неке од шетњи кроз музеј буду спроведене и када у музеју није био изложен ни један предмет.

Са сваким посетиоцем једна шетња излази из музеја и још једна прича одлази, а да на њу није стављен инвентарски број. Кроз програме овај приступ постаје очигледнији. Ту се, наиме, ради о изласку музеја изван сопственог медија кроз изражавање техникама других средстава комуникације, или употребе других медија за оквире музејског деловања. Просветно-педагошко одељење стварало је и новине, и радијске емисије и телевизијске програме, али и засновало присуство муезја у интернет свету друштвених мрежа.

Стицајем околности у оквиру просветно-педагошког одељења настајале су и изложбе, њихови папирни одрази у облику каталога и стручне и популарне публикације. Уз текстове и визуелно уобличење то су искораци у текст.

Теме којима се просветно-педагошко одељење бави су: текстуална природа музеалног, антропологија музеја, антропологија свакодневице, музеј и његови односи према другим медијима, музејска и друга фотографија, видео, антрополошки кодови стварања музеја итд.

 

Чувари ватре

Изложба „Чувари ватре“ настала је 2016. године као одговор на потребу да се успостави однос према педесетогодишњем трајању Народног музеја.

У грађењу изложбе ишло се за идејом да је могуће издвојити неколико чврсто повезаних нити које указују на правце развоја музеја до сада и могућностима за његов будући однос према себи: ватра (ознака идентитета музеја је рука која чува ватру), поглед споља (могућа значења музеја за заједницу у којој делује присутна у новинским белешкама музејског трајања), поглед изнутра (сведочанства која су настајала као део процеса настанка и развоја музеја) и личности које су своје деловање посветиле развијању музеја (пре свих радници музеја са својим специфичностима деловања, али и они који су помагали музеју да стекне и уобличи своје фондове). Нематеријалност и неухватљивост феномена ватре као темељног симбола изложбе је следствено дијалектици успостављеној између других равни „читања“ музеја ознака и за сублимисани израз оних безбројних прича које посетиоци износе из музеја. Ово је антипод идеји вредности каја је била пrедмет интерпретације у целини поставке. Управо то је визија музеја какав би требао постати. Мотив за изложбу и потреба да се говори о музеју у целiни значили су да се све ове нити „читања“ морају исказати кроз сведочанства из археолошких, историјско-уметничких, етнолошких, документационих фондова, а на основама једног антрополошког сагледавања природе музеја.

У духу отворености ка музеју као делу у непрестаном настајању изложба „Чувари ватре“ се мењала од настанка до завршетка: дела која су стизала кроз акцију „Дар музеју“ постајала су део изложбе, у три наврата су увођени нови садржаји који говоре о назначеним, а не у потпуности исказаним својствима изложбе, уместо дела која су „нестајала“ са изложбе због гостовања појављивале су се њихове ликовне и текстуалне интерпретације („Оговарање слике“) да би коначну „папирну“ форму изложба добила у каталогу свог трајања заједно са књигом утисака. Изложба „Дух дарованих  ствари“ је надрастање феномена даривања које има важно место у историји нашег музеја и отуда и у изложби „Чувари ватре“ и акцији прикупљања дела током њеног трајања.

 

 

 


 

„Кад пратимо нагласак аутора овог подсећања на овој изложби, да музеја и нема без публике, онда морамо рећи да је и оправдано његово заносно музејско уживљавање записа о ентузијазму, не само стваралаца, него и корисника музеја који сигурно не би живео да није било публике. Аутор Петар Декић је потврду ове тврдње налазио не у статистикама, већ у медију који је у најбољем духу Маклуанског глобалног села, показивао како се музеј огледа у свакодневном животу. На овој изложби се сликовито успоставља истинитост савремене узречице „ако нешто није било на фејсу, није се ни догодило.“ Колега Декић своју историографску анализу полувековног учешћа музеја у свакодневном животу Паланке усмерава на штампане медије, фотографије, потенцирајући информативну крхкост ефемерних вести, али и алудирајући на читалачку склоност ка учитавању, замишљању, улепшавању или загрђивању стварности, која се посредством новина призива. Управо на линији тог својства, које иначе једнако припада и писцу, новинару, произвођачу вести и читаоцу, конзументу, који није само гутач вести, Декић ствара богату паралелну историју историју живота и идеје музеја у лењој свакодневици. Да је степен легитимности ове историје огроман тврдимо на основу остварене алузије која се основном идејом реминисценције на пола века живота музеја простире ка једном овешталом просветитељском моделу: ка папирнатом театру.“

Извод из говора проф. др Драгана Булатовића на отварању изложбе