Ћирилица
asdfasdf
asdfasdf
asdfasdf

Ћирилица
ТРЕЗОРИ ЗЕМЉЕ

ТРЕЗОРИ ЗЕМЉЕ

 

Археолошку збирку чине четири целине: збирке Праисторије, Антике, Средњег века и Нумизматике. Са откривањем локалитета Старо Село у Селевцу и Медведњак у Грчцу, 1968. године, започео је убрзани развој археолошке збирке. У прилог томе сведочи и податак да је до априла те године збирка бројала свега 8 предмета, а у новембру већ 728 предмета. Обиље предмета пронађен приликом истраживања у овој и наредним деценијама, одредио је физиономију збирке по којој је наш музеј препознатљив. Велика количина материјала говори нам о занатском и уметничком врхунцу човека у касном неолиту овог простора. Бројност антропоморфних фигурина, међу којима издвајамо Породиљу, издваја ова налазишта од других у Србији. Оба локалитета временски припадају млађем неолиту, односно развијеној и завршној фази Винчанске културе (од средине 5. до средине 4. миленијума п.н.е.).

Упоредо са овим истраживањима, вршена је систематска проспекција територије општине Смедеревска Паланка. Откривен је велики број налазишта са материјалним остацима од раног Неолита (Змајевац у Церовцу), бакарног, бронзаног и гвозденог доба (Новачка Ћуприја у Грчцу, Јеринин град у Бачинцу и Мраморац), античког периода (Остава са Влајића брда у Смедеревској Паланци, Шиљаковац у Ратару), до средњег века (некрополе Читлук у Кусатку и Видовача у Водицама). Појединa налазишта су сондажно истраживана.

Грађани су такође дали велики допринос развоју археолошке збирке. Обавештавали су Музеј о налазима на својим имањима, доносили предмете и тако допринели очувању .

 

 

 

Медведњак

Прва ископавања започета су 1968. године, када је локалитет откривен. Истраживање је водио Димитрије Мадас који је тада радио при Заводу за заштиту споменика културе у Крагујевцу. У капмањама 1970/71. године ископавањима је руководио Радослав Галовић из Народног музеја у Београду.  Тада је утврђено постојање енеолитског слоја у источном делу и средњевековне некрополе у западном делу локалитета. Ископавања ревизионог карактера спроведена су осамдесетих година прошлог века. Радовима је руководио Драгослав Срејовић са сарадницима Мирославом Лазићем испред Центра за археолошка истраживања Филозофског факултета, и Ратком Катунаром испред Народног музеја у Смедеревској Паланци. На основу покретног материјала, закључено је да се локалитет Медведњак датује у млађу фазу Винчанске културе (крај 5. и прва половина 4. миленијума п.н.е.).

Истраживања су изнедрила мноштво антропоморфних фигурина, далеко више него на другим локалитетима Винчанске културе. Њихове карактеристике, поред локалних упућују на везе са  истовременим насељима на Косову почетком 4. Миленијума п.н.е. Неке су, као саставни део изложбе „Уметност првих фармера“, обишле Европу и Северну Америку. 

 

 


 

Старо Село- Селевац

Локалитет је откривен 1968. године, када су почела и прва ископавања под покровитељством Народног музеја у Смедеревској Паланци. Радовима је руководио Радован Милошевић са сарадницима Војиславом Новаковићем из Народног музеја у Смедеревској Паланци и Александром Новаковићем. Током прве кампање која је трајала од 1968. до 1970. године, а потом поновљена 1973. године, отворено је девет пробних сонди којима је утврђена дебљина културног слоја.

Колико је локалитет у Селевцу значајан сведочи и сарадња са универзитетима из америке – Харвард и Беркли Универзитети (Harvard and Berkley University). Јуна 1976. године започет је подухват под називом „Селевац – Археолошки пројекат (Selevac Archaeological Project)“ који је трајао до 1978. године. Истраживање је било финансирано од стране Националне снтрополошке фондације (The National Science Foundation Anthropology Program). Радовима су руководили др. Душан Крстић испред Народног музеја у Београду, и др. Rut Tringam (Ruth Thringham) испред Беркли Универзитета (Berkley University). Упоредо са сондажним ископавањима која су спроведена током ове трогодишње кампање, 1977. године вршена су и теренска рекогносцирања шире територије локалитета. Тај задатак је поверен Ратку Катунару испред Народног музеја у Смедеревској Паланци и археологу Џон Чепману (John Chapman). На основу обрађеног покретног материјала и сазнања на терену, дошло се до закључка да је живот неолитског насеља у Селевцу трајао између 600 и 900 година у континуитету. Најранији трагови припадају старијој фази Винчанске културе, а најмлађи до енеолита (од средине 5. до средине 4. миленијума). Резултати ових истраживања публиковани су у монографији „Selevac a neolithic village in Yugoslavia“, Los Angeles, 1990.

 

 


 

Од  непознатог ка јединственом

Необична  форма и  богат орнамент  сврствају Породиљу у уникатне предмете неолитског периода. Као таква привукла је пажњу научне и шире јавности. У музејској документацији забележено је да је пронађено неколико чудних фрагмената, који би могли бити делови жртвеника, фигурине или  предмета непознате намене. Фрагменти  су приликом ископавања пронађени на различитим дубинама, што у први мах археологе није навело на идеју да је реч о једном предмету. Међутим, загонетка је решена касније у музеју приликом обраде материјала са ископавања. Спојени делови попут слагалице, изнедрили су антропоморфну фигурину која од тада представља енигму. Тумачење поруке коју је неолитски мајстор уткао у њу, навело је археологе да у њој препознају представу жене која се порађа. Тако је постала позната као Породиља.

Неолитске фигурине се најчешће јављају у слободно стојећем положају, седећем (на столици, престолу и земљи) или чучећем. Међутим, Породиља је фрагментована, недостају јој ноге испод колена. Услед недостатка аналогија њен положај се не може прецизније дефинисати, може се само предпоставити да чучи или клечи.  За разлику од већине антропоморфних фигурина које имају представљене мушке или женске примарне карактеристике, на Породиљи се не уочавају. Орнаментисана је дубоким урезима меандра и спирале попуњеним белом инкрустрацијом, што кроз игру сенки само наглашава њену тродимензионалност.  Урезивањем мотива меандра истакнути су равни делови, док су урезане спирале нагласиле облине.

Шта чини Породиљу посебном? Јединствена је представа човека у неолиту Балкана.

 

 


 

Трагом случаја

Случајност је добар пријатељ археолога. Да није тако, остали би ускраћени за велики број локалитета и предмета који су значајни за нашу збирку.

Један обичан радни дан у пролеће 1969. године у улуци Војводе Путника, на Влајића брду, завршио се неочекивано. Група радника је  радила свој посао копајући су канал за постављање водоводних цеви. Ништа не слутећи, наишли су на гомилу прљавих и слепљених новчића са остацима керамичких посуда. Та неугледна гомила није побудила њихово интересовање, па су је поново закопали када су поставили цеви. Случај је хтео да они не остану у земљи заборављени. Драган Вукосављевић, ентузијаста, љубитељ старина и права особа у одсудном тренутку, случајно је видео затрпавање гомиле новчића. Јавио је пријатељима из Музеја о могућем значајном налазу. Заједно са њима отишао је на „место злочина“, где су археолошким методама откопали укупно 1286 касно-античких новчића, углавном сребрних и понеки бронзани.

Након чишћења и конзервирања новчића дошло се до закључка да временски припадају периоду од 2. – 4. столећа. Убрзо након откривања, на Малој археолошкој изложби, радници који су их пронашли и остала јавност упознати су са значајем овог налаза. И данас, ова остава лепотом представа буди знатижељу и даје инспирацију. Она нам је, разноликошћу реверсних представа са римским божанствима, била основа најновије археолошке изложбе „Aut Augustus аut nihil – Или Август или ништа“.