8 2 04
Ћирилица
ЛИКОВНЕ ЗБИРКЕ

ЛИКОВНЕ ЗБИРКЕ

 

Формирање и уобличавање збирки уметничког одељења утемељено је у идеји о Музеју који превазилази локалне оквире. Овај концепт, видљив је у брижљиво осмишљеним откупима ликовних дела, вођеним циљем о целовитости и уобличености збирки. Управо два велика откупа, од Бориса Јованчевића и Јована Новаковића, чине окосницу Збирке српског сликарства прве половине 20. века и делом Збирке 19. века. Пажљиво бирани радови приликом откупа фундирали су репрезентативну колекцију кроз коју се ишчитава и надограђује историја уметничких струјања на тлу Србије и Југославије, с краја 19. до средине 20. века.

Да је реч о озбиљном приступу у формирању једне уметничке, музејске колекције, сведочи и чињеница да је део овог великог пројекта, подстакнутог из самог Музеја и подржаног од стране локалне самоуправе, била и комисија за откуп, формирана од стране Народног музеја у Београду и Републичког завода за заштиту споменика културе, у којој су се међу угледним стручњацима нашли и Михајло Петров, Павле Васић, Момчило Стевановић, Мирјана Ћоровић Љубинковић, Вера Ристић.

Галерији врхунских мајстора попут Влаха Буковца, Саве Шумановића, Паје Јовановића, Уроша Предића, Мила Милуновића, Марка Мурата, Леона Коена, Петра Лубарде, Милана Коњовића, Петра Добровића и других, придружили су се, великим легатима, Душан Мишковић и Драгомир Лазарeвић, са по 150 слика, графика и цртежа. Мање поклон-збирке: Михајла Петрова, Јелене Ћирковић, Олге Јанчић, Александара Луковића - Лукијана, Јелене Чумић Димитријевић, Момчила Антоновића, такође су део богате уметничке колекције Музеја. Иако је са систематским откупима завршено осамдесетих година 20. века, традиција поклона је настављена до данас, те је тако формирана и Збирка новије уметности, која броји преко 300 ликовних дела различитих техника и медија: скулптура, слика, графика, цртежа. Знатан део фонда новије уметности, преко стотину педесет уметничких радова, стваралаца најразличитих ликовних провинијенција, чини и колекцију завичајних сликара, као значајно сведочанство локалног културног идентитета. Збирно узев, одељење историје уметности паланачког Музеја трезорира готово девет стотина музеалија, систематизованих по, горенаведеним, збиркама и легатима.

 

 

 


 

Легат Драгомира Лазаревића

 „Овим поклоном желим да се одужим граду у коме сам одрастао, провео дечачке и дане прве младости.... Ред је да се на неки начин вратим Паланци, да јој вратим дуг за све, јер је то трасирало мој животни пут. Хвала јој што ме на овај начин прима." Овим речима, 2008. године, сликар и колекционар Драгомир Лазаревић даровао је, и обогатио Народни музеј у Смедеревској Паланци легатом од 151 уметничког дела: слика, графика, цртежа, скулптура.

Лазаревићев поклон-легат састоји се од 92 ауторска рада и 59 дела других уметника, којa су билa део његове приватне колекције, колоквијално названих „Пријатељи“. Радови Д. Лазаревића класификовани поделом на: Асоцијативно сликарство, Реално сликарство и Цртеже, не говоре о фазама његовог стварања, већ о сталној потреби уметника да одговара на различите ликовне изазове. Богати опус, у којем је сабрано пола века уметничког рада, говори о сликару сигурне руке, интуитивном, проницљивом и аналитичном. Колекција „Пријатељи“ сабира дела Лазаревићевих колега-уметника, протагониста овдашње ликовне сцене, од педесетих до раних осамдесетих година 20. века, међу којима су и Момчило Антоновић, Драго Лубарда, Божидар Ковачевић, Оливера Чохаџић, Војислав Тодорић и други.

„Овим поклоном живећу свој други живот у мојој Паланци“

 

Драгомир Лазаревић рођен je 1920. године у Бегечу код Новог Сада. Од своје једанаесте године живи у Смедеревској Паланци. Неколико година провео је као ђак Паланачке гимназије, одакле одлази у војну школу. У Београду наставља свој животни пут. Био је војни пилот–ловац са чином капетана, а по оснивању ЈАТ-а цивилни пилот. Иако од детињства талентован за сликарство, могућност да се формално образује стиче педесетих година на УЛУС-овим сликарским радионицама које су држали Јефта Перић, Александар Кумрић, Милан Четић. Од 1966. године члан је УЛУС-а. Током своје дуге уметничке каријере био је секретар сликарске секције, потпредседник, вршилац дужности председника УЛУС-а, као и члан Уметничког савета УЛУС-а. Излагао је редовно на УЛУС-овим годишњим изложбама у оквиру различитих секција, на Октобарском салону, Изложби југословенског портрета, Ликовним сусретима у Суботици, као и на другим великим ликовним манифестацијама. Био је награђен дипломом за уметнички рад ликовних удружења Србије. Умро је у Београду 2013. године.

 

 


 

Легат Душана Мишковића

 Уметничка колекција паланачког музеја обогаћена је, 1977. године, вредним делима поклон-легата Душана Мишковића. Образлажући одлуку да легат завешта нашем граду, Мишковић је једном приликом изјавио: „...када сам видео колика је и каква културна традиција у овом месту и упознао лепу борбу Народног музеја против културне провинције, учинио сам оно што ми се чини сасвим природним – дао сам свој допринос том напору.“ Изузетност овог чина даривања, декларише Мишковића као уметника који постаје неизбрисив сегмент културног идентитета Смедеревске Паланке.

Значајана по обиму, Мишковићева поклон-збирка састоји се од 150 слика и цртежа, насталих у периоду од касних тридесетих до седамдесетих година 20. века. Вредност легата се тако очитава и у репрезентативности Мишковићевог ликовног опуса, али и у „лепоти“ сваког дела појединачно. То „лепо“ умео је Мишковић да препозна у пределима, свакодневном животу, у човеку као њиховом протагонисти али и у људском лику као ризници карактера и најдубљих емоција. Његов доживљај виђеног заоденут је интимистичком атмосфером композиције и неспутаним колоритом, махом наглашене фактуре, који преставља главно средство Мишковићевог ликовног израза. У легату Душана Мишковића, поред уља, заступљени су и акварел, пастел, угљен. Разноврсност у техници и жанру и дуг стваралачки век, не наговештавају већа одступања у изразу, већ указују на доследност и аутентичност овог плодотворног „мајстора боје и атмосфере“, како га је окарактерисао Срето Бошњак.

Душан Мишковић рођен је у Алексинцу 29. октобра 1915. године. У Пироту похађа основну школу, након које своје даље образовање наставља у Београду. Завршава гимназију и Трговачку академију, а сликарске поуке стиче у Уметничкој школи код професора Бете Вукановић, Ивана Радовића, Љубе Ивановића и Николе Бешевића (1935-1939). Као учесник Народноослободилачког покрета, ратне године проводи у илегали, у Алексинцу и Сокобањи. Након рата, у Нишу оснива Школу примењених уметности, у којој ради као предавач и директор до 1955. Педагошким радом наставља да се бави и у Београду, где остаје до краја свог животног века, 1993. године.

Континуираност у стварању не прекида се код Мишковића ни уједном тренутку, али се интезивира у послератном периоду, када постаје присутан и активан у јавном животу престонице. Излаже на многобројним самосталним и колективним изложбама у Београду и другим градоваима Југославије. У иностарнству присутан је на изложбама у Риму, Напуљу и Фиренци, где на међународној изложби „Санта Кроче“, 1970. године, добија златну медаљу за сликарство овог града. Излаже и у Немачкој, Америци, Канади.

Дела Душана Мишковића нашла су своје место и у Музеју савремене уметности у Београду, Народном музеју у Београду, Музеју града Београда, Музеју града Земуна, Народном музеју Ниша, Завичајном музеју града Алексинца али и у бројним приватним колекцијама у земљи и иностранству (Равена, Венеција, Минхен, Париз, Вашингтон).