ИЗЛОЖБА СЛИКА

Три аутора ове изложбе, Вељко, Небојша и Стефан, представљају нам се са три различита концепта, али са додирним тачкама које их повезују и међусобно надопуњују њихове приче.

 Може се рећи да се сва тројица баве човеком као темом, емоцијама скривеним или јавним, свешћу и подсвести. Одсуство боје наглшава емотивна стања, не само код приказаних ликова и предмета, него и самих аутора. Постављајући ова три концепта један до другог, добијамо целину која упућује посматрача на личну комункацију са делом, повезујући прошлост и садашњост, подсвест и свест, тражећи одговоре на постављена питања.

ВЕЉКО ВУЧКОВИЋ, инспирисан култним филмом италијанског режисера Елија Петрија из 1970.год. под називом „ Истрага над беспрекорним грађанином“, насликао је серију портрета који су пред нама. Међутим, у овом случају, њега не занима ни филмска прича, нити главне личности у њој, већ маргинални, готово неприметни ликови који се кроз филм ретко и на кратко појављују. На својим платнима, извукавши их из анонимности, Вељко Вучковић је управо овим ликовима дао главну улогу. Портрети, понекад ванвременски, постављени су у различита психолошка стања, наглашена монохроматском гамом боје. Његови ликови, попут увечаних фотографских портрета Браце Димитријевића, интензивно комуницирају са посматрачем, наводећи га да често уз осећај нелагоде, поставља питања везана за идентитет, историју стање и кретање представљених особа.

НЕБОЈША АДАМОВИЋ такође представља портрете, али за разлику од Вучковића, он у први план не ставља лице, већ делове тела које обично запажамо при летимичном погледу на особу пред нама.Таква запажања остају похрањена негде у нашој подсвести, те од случаја до случаја, некада и невољно, излазе на површину дајући нам сасвим другачију слику особе са којом смо се сучелили.

СТЕФАН ЛУКИЋ се кроз своје радове бави носталгијом за прошлим временима. Његово средство за путовање кроз време је аутомобил који буди сећања на породична путовања до мора, рођака, викендица. Представљајући старе, понекад напуштене аутомобиле, Стефан Лукић, апстрактном појму носталгије, даје материјализовану форму.