ДУШАН МИШКОВИЋ - ПОКЛОН ВРЕМЕНУ / 13.6 - 1. 8. 2018.

Представе о Паланци с краја седамдесетих година, када је "паланачки дух" привлачио многе знамените сликаре, глумце, професоре и истраживаче, данас делују као романсиране приче, пуне хвалисања и хипербола.

 Биле би оне можда још теже схватљиве да поред живих сведока који данас испијају кафе у близини некадашњег "Централа" немамо и она сведочанства што у дубини мрака каквих музејских трезора причају приче о јунацима тих времена. Један од њих је био и Душан Мишковић, београдски, српски и југословенски сликар друге половине двадесетог века, који је, од мајке из Смедерева, а заљубивши се рано у ове крајеве, нашем граду оставио Легат од чак 150 слика. Када је, како је сам говорио, видео напоре и енергију које паланачки музеј у оно време улаже да се избори за провинцијким талозима, одлучио је да "да свој допринос", који смо синоћ након дуго времена окусили у пуном његовом сјају. Потези кичице или шпакхле, који неумитно подсећају на исте Бете Вукановић, или Љубе Ивановића, сликареве професоре и узоре, подсетили су нас на помало заборављено старо српско сликарство, те париски дух који су Мишковићу били и те како познати. Можда су загасити тонови и специфичана гама његових радова психолошки рефлекс на сву неправду коју је Мишковић доживљавао током свог живота као ватрени и непоколебиви "информбироиста", али је несумњива и недвосмислена висока лествица његовог уметничког остварења. Синоћњем свечаном отварању ретроспективне изложбе "Душан Мишковић - поклон времену", аутора Биљане Живковић, присуствовали су не само они који су "кумовали" везама између нашег Музеја и Душана Мишковића, попут Драге Паунића, већ и Мишковићев син, Мирољуб Мишковић, такође сликар и ликовни педагог. Иако времешан човек, говорио је о свом оцу онако како се о њему једино и може говорити - са пуно страсти, емоција и господствености. Обећао је да ће се вратити, јер, Душан мишковић је део Паланке.