Ћирилица
asdfasdf

Ћирилица
Лапидаријум

Лапидаријум

Надгробни споменици су, у српској православној традицији, важни религијски објекти. Они су део предачког култа чија се важност у српском народном православљу тешко може преувеличати.

У сложеном систему веровања и ритуалних пракси српске народне религије они имају функцију подсећања на људе и њихове животе који су прошли, али истовремено и на њихово овоземаљско трајање и веру у онострану реалост која потомке повезује са прецима док се не уједине у Васкрсењу.
Надгробни споменик је израз односа између живота и смрти, живота и сећања. Крхкост сећања и осећања везаних за драге покојнике уграђује се (клеше, обликује у камен који претпоставља вечно трајање. Ове двојности, амбивалентности, у самим су темељима разматрања о функцији, доживљају и пребражају споменика на многоструким равнима.

Из важности култа предака у народној религији следствено произилази и брига о споменицима и сећањима која они чувају.Дакле, баштињењеспоменика је део моралних обавеза које се постављају пред породице како би сачувале сећање на своје претке а тиме и на своју личну историју. На сличан начин морална је обавеза музеја према онима који су изнедрили идеју стварања збирке надгробних споменика и лапидаријуму дали живот да их чува, обнавља и допуњује. Чинећи тако кроз конзервацију, рестаурацију и интерпретацију, музеј гради невидљиви споменик онима који су га ни из чега стварали, али и свима онима који су заложили свој морал, знање и труд да се то наслеђе сачува. Само чинећи тако, и делујући са добром мишљу непрестано, музеј може бити баштиник културе сећања. Из напред реченог јасно је да је симболички потенцијал лапидаријума и збирке огроман уколико се жели исказати посвећеност чувању сећања.

Почеци збирке

Идеја о формирању збирке надгробних споменика Народног музеја у Смедеревској Паланци почела је да се уобличава кроз теренска истраживања споменичког наслеђа Војислава Новаковића и Радована Милошевића на данашњем Старом гробљу у Смедеревској Паланци и њеној околини. (фото теренски извештаји) Већ августа 1972. године у листу „Наша комуна“ објављена је фотографија два споменика који ће постати део збирке заједно са текстом који објашњава ову намеру:

„... следеће три-четири године сакупе сви надгробни спомeници из нашег краја, који имају историјску или уметничку вредност, а којима прети опасност од уништења. У првој фази раодва биће регистровани и докуметационо обрађени сви тзв. крајпуташи, односно споменици на којима су исклесани људски идруги ликови, како и споеменици подиггнути лицима везаних за историју нашег краја. Пописано је и обрађено око 40 објеката, а процена је да ће их бити још стотину. Истовремено, код надлежних органа Скупштине Општине покренут је административни поступак за добијање дозвола за пренос најугроженијих споменика са гробља у Паланци: Ђуки погинулом 17127. године, свештенојереју Крсти из 1727. године и његове мајке Миросаве умрле 1727, као и још неколико подигнутих у XVIII и XIX веку.“

Тек 1983. године (у јануару) споменици су донети а њих 9 постављено у парку испред Музеја. Два споменика, која су у међувремену оштећена пренета су у депо етнолошке збирке.

Концепт смрти и умирања

Идеја смрти је, дакако, источник сваког разматрања феномена надгробног (и других) споменика.

„Родимо се да `мремо, а `мремо да би вечно живели“

Ова лапидарна народна сентенца, која је остала забележена на споменицима, сведочанство је дубоког народног поимања смрти. Већ овде можемо да приметимо њену транзитивну, прелазну, природу која води из једне у другу природу времена: из секвенцијалног у континуирано, из профаног у сакрално. Гранични феномен par excellence, каква је смрт омогућава да се јасније сагледа и разуме тумачење природе бића у српској народној религији. Кроз изразе „Запокојити се“, „преставити се“, „узнесе се“ споменици указују на функцију трајног заустављања у времену чињенице смрти. Уклесана у материјал камена, који претпоставља трајање које надилази мноштво генерација, чак, бесконачно опирање пропадању чињеница смрти наставља да траје на исти начин као што се верује да је душа бесмртна.
Душа је нематеријални део бића које са материјалним телом чини целину. Ово јединство, видећемо, тешко се раставља. Споменик је оно што замењује тело али га и везује за сакрално место вечног почивања.

Комуникација са не-живим

Душа и тело су, дакле, за живота сједињени. Смрт је та која их раздваја, другачије и нешто прецизније: раздвајање душе и тела је оно што дефинише смрт. Да би се прелаз остварио нужно је да постоји прекид, и управо раскидање везе са животом је темељна (а извесна) опасност из које извире страх као осећање пред овом појавом. Но, прекиди континуитета изазивају потребу да се симболички премосте.

Смрт је, дакле, опасна, и та се опасност разрешава системом забрана и ритуалних радњи које дефинишу светост/опасност од покојника, његових најближих, артефаката који се са њим повезују до простора гроба на коме је она (смрт) локализована – укопана, укорењена. Већ је простор гробља посебне, сакралне и опасне врсте, сасвим различите од простора свакодневице, али је за оне који остају иза покојника нарочито осетљив простор гроба у који се укопава преминули. Ту се пресецају онострани свет преминулих и овострани свет живих, нови гроб у је отворени простор на коме ће се тек у времену које следи остварити прелаз душе покојника у онострану реалност. Управо је својство лиминалности (простор прелаза из једне у другу реалност) кључно. Систем веровања и понашања показује неодређеност која се налази под знаком питања, опасност да се нежељено пређе на „ону“ страну и то: да живи не пређу у реалност покојника али да и покојници остану у својој стварности. Пракса „помена“ – „даћа“, оплакивања покојника и задушница показује да је управо ту могуће остварити комуникацију са преминулим. Истовремено, та комуникација показује да слање дарова преминулом и оплакивање делују тако да покојник и комуникација буду средство за размену порука у заједници живих. У контексту система којим друштво „обликује“ смрт споменик је ознака границе: важне, опасне и свете. У том смислу споменик је истовремено: ознака места, начин за задржавање душе у гробу, идентитетски супститут покојника и средство за комуникацију унутар заједнице живих.

Други извор несигурности, опасности, са којима се друштво суочава јесте чињеница да се смрћу једног њеног члана, једне личности, све дотадашње друштвене везе са њом прекидају – нестаје могућност непосредне комуникације, особа престаје бити деда, отац, стриц, ујак, брат и постаје покојни деда, покојни отац итд. Посредни друштвени односи међу живима мењају се, а и друге економске, просторне категорије морају се изнова преиспитати. Промена статуса покојника посредно је средство да заједница нађе одговоре за промену која се догодила у њеној структури – да утврди нове статусе њених чланова.

Систем сахране и подушја, те „задушнице“, као општи и чврсто структуирани дани, су прилике у којима гроб/гробови и читаво гробље постају „отворени“ за комуникацију са преминулим члановима заједнице. Након навршене године и читавог низа личних помена покојник прелази у нови статус претка. Из угла херитологије може се рећи да су сахрана и подушја ритуализовани начини за обнављање сећања на појединачну личност, док се кроз задушнице обнавља сећање на све појединачно и заједно личности предака (као довршени смртни исход) и комуникацију (као начин да се преци укључе у садашњост). Оно што се подизањем споменика постиже је управо покушај да се искаже намера одржавања континуитета чак и када смрт делује на његов прекид. То је једна од кључних тачака која ће нам помоћи да боље разумемо природу лапидаријума, нарочито овог који је сачињен баш од надгробних споменика.

„Овде почива ...“

Натписи на споменицима на којима стоји „Овде почива ...“„Ово је споменик“ указују на функцију споменика да идентитетски замени покојника у сакралном времену које му посвећују живи али и да укажу на нови статус у стању раздвајања душе и тела, те коначно, омогући комуникација са „другом страном“.

„...“

Но довољно је само име да сећањем успостави континуитет сећања премда су докинуте могућности непосредне размене порука са преминулим. У нашим сећањима трају Крста, Миросава, Живко, Жарко, Илија, Достанија, Перса. Више од тога, а нарочито овде где су споменици иземштени из свог оригиналног окружења и када је тумачење сваког детаља превасходни начин да досегнемо њихов смисао, имена оних који споменик подижу исказују још један ниво значења. Управо ова имена Крсте, који подиже споменик мајци, непознатој мајци која подиже споменик Живку али и његовом братоубици, Алекси Поповићу и Сави Вукићевићу који чувају сећање на супругу и кћи Персу, те Сретену Обрадовићу мужу Достаније показује сву крхкост сећања у споменичком облику. Споменик Крсти Ћосићу је преживео, али нису споменици осталих чувара сећања. У антрополошком смислу ово нам показује слику надгробних споменика као заједничког простора кога живи деле са покојницима и то, а ово је нарочито важно, деле са осталим живим учесницима сакрамената на гробљу. Дакле, указује нам се слика споменика као средства за комуникацију међу живима.

... име ... приповест/историја

Миросава, Крста Ћосић, Илија, Достанија Обрадовић, Перса Поповић (рођена Вукићевић) имена су на гробовима у лапидаријуму. То су садржаји који нуде почетну идентификацију ко је на гробљу био предачка личност са којом се oбавља ритуална комуниција, за коју се вежу лична или породична сећања, док у лапидаријуму постају само информације. Да би постали део приповести (историје) они се морају изнова контекстуализовати. Тек додатна историјска проучавања рећи ће да је Миросава, мајка свештеника Крсте из породице Ћосић, да су њихови споменици у ствари генеалошки (и крвно) повезани. Тек придодата проучавања казују да је прича о њима двома приповест о животима мајке и сина, а да интерпретација нуди сагледавање у коме је важост личности сина бити мајчина ознака. Једно забележено сведочанство Живадина Ђорђевића Жајка средство је за препознавање чије гробове је означавао споменик са инвентарским бројем е-1153. Овај, сада преминули учесник у сељењу споменика са гробља, тврди да су у сада неразнатљивом натпису забележена имена родоначелника Ђорђевића: Милоша, Илије, Јована и Стевана а публицисткиња Гордана Владисављевић идентификовала је њихово некадашње почивалиште на парцели осам на гробним местима са ознакама 484, 485 и 485/1. Историја ове породице може се пратити све до Врања одакле су се родоначелници доселили. Оно што ова три примера показују јесте да ови споменици више не припадају делу континуиране усмене предаје, која подразумева и емоционалну укљученост, већ њихово разумевање има корен у сегментарним историјским изворима.

ШТА БАШТИНИМО КАДА ЧУВАМО НАДГРОБНЕ СПОМЕНИКЕ?

Ако су споменици и гробови вечне куће преминулих онда је гробље заједница преминулих која најчешће, премда не увек, одражава природу насеља живих. Груписање гробова/споемника из једне фамилије је колико практично толико и значењски важно. Стога и нечуди да је ова пракса и данас жива а до средине 20. века била готово обавезна изван великих градских средина. Опстајање система религијске праксе и веровања која су пореклом везана за породицу/фамилију одразиће се и на организацију споменика у свим врстама гробаља према саставу: засеочка, сеоска и градска. Ове врсте у симболичкој равни показују шири контекст идентификације покојника. Душан Бандић сликовито описује групу споменика сродника као „низ каменова који чине и непрестано дограђују породични храм“. У конципирању лапидаријума народног музеја у С. Паланци, јасно је опредељење да се непосредно изложе они споменици који припадају српској градској православној култури сахрањивања. Лапидаријум, нарочито овако конципиран, је супститут храма читаве заједнице. То је генерички идентитет који се симболички пројектује овом скупином споменика.

У равни форме и садржаја налази се могућност разумевања у типолошкој и симболичкој равни. То је она специфично својство које се подразумева када је остварен прелаз споменика личности у споменик културе (покретно културно добро).

Споменик личности – споменик културе

Оно што је од споменика остало јесте њихов појавни облик: материјал од кога су сачињени, облици у које је природна форма обликована и назнаке начина клесања и бојења; текстуални садржај: имена покојника, време живота и/или време смрти те епиграфска белешка и орнаменти.
На почетку смо рекли да је основна порука коју споменик носи „Овде почива ...“. Овом формулацијом започиње натпис на споменику Достанији Обрадовић из 1887. године (е-1152) а у црквенословенском облику „ЯДЕ ПОЧИВꝮЕТЯ ...“ ова се формулација налази на споменику Крсти Ћосићу из 1727. године (е-1149). Раздвајање гробних остатака од споменика учинило је да се ово значење изгуби. Ако је раздвајње тела и душе дефиниција смрти, раздвајање споменика и гроба је значењски још један ниво смрти. Идентификација личности са местом местом вечног боравка престаје да важи. Она у овом стању споменика гласи: „Ово је некадашњи белег гроба ...“.

Од текста ка симболици

Бројеви, године, постају, дакле, ознаке времена које омогућавају праћење промене у форми и симболичком садржају споменика. Дакако, ни 25 споменика у збирци а нарочито њих 8 у лапидаријуму тешко могу указивати на стилске особености и њихову промену у пуном смислу. Оно што се може видети, међутим, јесу неки садржаји који су карактеристични за начине обликовања споменика у распону од осамнаестог до почетка двадесетог века.
Између уклесаног имена, представе покојника у плитком рељефу и антропоморфног крста може се успоставити однос јединства: сви они представљају особу. Њихова разлика у облику и симболизму, а нарочито услед таложења значења током историје, међутим, знатно се разликује.

Човек - крст

Петар Ж. Петровић у „Српском митолошком речнику“ каже да је: „крст на надгробном дрвету или камену је представа покојника у гробу, који је понегде приказан са уздигнутим рукама на свом путу у загробни свет.“ Споменик за који се претпоставља да је старији од других (е-1163) управо приказује покојника у гробу. На њему нема представе руку јер су, претпоставља се на основу аналогних примера у Србији, прекрштене на грудима. Ту форму препознајемо на бројним споменицима у Србији из осамнаестог и девеветнаестог века, а јасно се препознају на споменицима које је идентификовао Никола Дудић на гробљу Шаре-Mилићи код Студенице, споменицима у Доњим Штитарима код Новог Пазара и једном споменику у Теочину код Горњег Милановца. (Дудић, 1995: 420, 424,390) Повезаност крста у словенској прехришћанској култури и антропоидног божанства које је представљано у облику сохе са раширеним рукама успостављају и Петар Ж. Петровић и Јелена Ердељан (Ердељан 2003: 114) У овом смислу, као сведеног приказа људског тела, могу се тумачити и споменици у облику антропоидног крста. У збирци Народног музеја у С. Паланци такви су „студенички“ споменици донети са гробља у Водицама (е- ).

Реалистички портрет покојника, псеудо gisant са рукама прекрштеним на стомаку или грудима, даје слику покојника у положају у којем је био сахрањен. Његове широм отворене очи (...) израз [су] преанимистичког веровања о „живом покојнику“ који телом и душом наставља да живи на ономе свету (Ердељан 1996: 121).

На споменику малих димензија (е-1150) крст је доминантни део форме а насатавља се у призму при дну. Управо на њему урезан је антропоидни крст око кога је изведен један уоквирујући крст. У доњој зони, штавише, уклесана је умањена форма целог споменика. У овој форми крст се појављује на још два споменика (е-1152 и е-1153).

Представа покојника у форми крста, међутим, разликује се од крста по себи. „Још и сада се у народу разликују две врсте крста: један је „часни", хришћански, док је други народни, који за цркву није био часни, већ „пагански" (по В. Чајкановићу).“

Прави или часни крст на споменицима се налази плитко уклесан или урезан линијама у облику грчког равностарног крста на шест споменика (е-1147, е-1148, е-1149, е-1151, е-1154 и е-1155). На два споменика из 1772. године (е-1147 и е-1148) и на једном споменику из 1862 (е-1152) око крста у горњој зони споменика уклесано је ИС ХС НИ КА.

Птице

Голубице које кљуцају грожђе су симболичка представа душе која куша евхаристијско вино/крв Христову вечног живота. Ово је широко распрострањен мотив у читавој Србији а у форми блиској оној на споменику е-1154 нарочито у другој половини деветнаестог века. На овом споменику видимо да су гроздови спојени лозом са крстом у горњој зони. Симболички лоза представља Богородицу док грозд представља Христа. Голубица је симбол чисте душе која путује у Рај.

Дрво живота

У форми рајског дрвета јавља се као акантус палма које израста из вазе/пехара. То је обећање Раја које повезује онај у коме су боравили Адам и Ева и оног будућег који се жели покојнику. Постоји веза између дрвета које је израсло из уста Адамове лобање из семена и изданака које је Архангел Михаило дао Сету и Часног крста на коме је Христос распет. (Ердељан 2017: 97 Мотив часног крста и дрвета живота у визуелном идентитету Богородичине цркве.) Мотив ваза са цвећем присутан је у сакралној архитектури српских православних цркава од осамнаестог века. Он означава Христову љубав и његово искупитељско страдање као и Богородичино непорочно зачеће. (Костић Ђекић др Ана 2018: 152) Иконостас цркве соштествија Светог Духа у Крагујевцу у Два века старе цркве у Крагујевцу (1818 - 2018) Каленић, Крагујевац)

ПРИЧЕ О СПОМЕНИЦИМА

е-1149 (1728)

„Овде почива свештенојереј Крста рода Ћосића у лето 1728“

Свештеник Крста Ћосић је шест година пре смрти био представник свештенства на црквено-народном сабору у Петроварадинском шанцу (Нови Сад).

Док је на гробу његове мајке је година 1727 исписана арапским цифрама а на Крстином и споменику рабу божјем Илији из 1827. године (е-1151) црквенословенским словним ознакама.

Један извор говори да је Крста погинуо те је своју мајку надживео само годину дана. Њен надгробни споменик налази се крај синовљевог у лапидаријуму као што су се налазили заједно на гробљу у Паланци. Ово говори о груписању гробова према родбинским везама.

 

е-1148 (1727)

„Престави се (премину) раба Божја Миросава попа Крстина мати новембра 1727.“

Свештенојереј Крста Ћосић на споменику 1149 и поп Крста на споменику 1148 су иста личност. На првом он је представљен собом а на потоњем он је ознака за своју мајку Миросаву. Значајни статус свештеника Крсте, исказује се као значајнији од узрасне надређености мајке. Да није просторне повезаности и фотографског записа са гробља који сведочи о блискости ова два споменика тешко би се могло тврдити да су Миросава и Крста мајка и син а да је Миросавино презиме Ћосић.

е-1147

„запокоји
раб бож
ја гауби
га грехо
м негов
брат жи
вко месеца
новембра
1 дана
1727
лета“

Два најстарија споменика у лапидаријуму, из 1727. године, приповедају о односу мајке и синова. Текст на овом споменику, премда је без те намере сачињен, отвара могућност успостављања симболичког односа према библијској приповести о Каину и Авељу.

 

е-1150 (непозната година)

Петар Ж. Петровић у „Српском митолошком речнику“ каже да је: „крст на надгробном дрвету или камену је представа покојника у гробу, који је понегде приказан са уздигнутим рукама на свом путу у загробни свет.“

На споменику е – 1150 управо нема имена покојника/претка. Његов идентитет трајао је све док је трајала жива усмена предаја, дакле, сећање, потомака. Преображен у споменик културе (културно добро) он нам међутим приповеда о антропоидном крсту – крсту који има полукружну основу на дну) као трагу словенског наслеђа. Тај се облик, међутим разликује од крста који га уоквирује и два међусобно уписана крста који припадају форми „часних“ крстова. Њихов однос је парадигма српске народне религије која задржава нека своја претхришћанска својства унутар православно-хришћанског контекста.

 

Е-1155 (непозната година)

„Раб божји
Жарко“

Мотив умножавања грчког једнакокраког крста у крстукарактеристичан је за споменике у долини Мораве и Драгачева. Он, дакле, повезује споменике из касног осамнаестог и раног деветнаестог века са паланачких простора са просторима који надилазе границе Шумадије. Оно што су мотивске сличности, чињеница да у околини Паланке нема знатнијих и нарочито квалитетних мајдана, сугерише културну размену између ових области, али може сугерисати, премда нема поузданих доказа, да су неки споменици управо доношени у ове крајеве кроз економске односе који су се развијали на Крстовданском вашару (са традицијом која се може пратити током готово два века). Пракса продаје споменика на вашару и данас је жива и она нам говори да постоје важне везе између економије и религије на вишеструким нивоима.

 

е-1151 (1827)

УЗНЕСЕ
РАБ
БОЖЈИ
ИЛИЈА
БОГА ДА
ПРОСТИ
1 827

На овом необичном споменику квадратног пресека и неправилног облике налик стубу само је крст симболички садржај. Грчки крст са проширеним странама чест је на споменицима из деветнаестог века који се чувају у лапидаријуму Народног музеја у Смедеревској Паланци. Такву његову форму налазимо на споменику са инвентарским бројем е-1151. У горњој зони изнад натписа је грчки са проширеним странама а равнокраки крст са равним странама одваја епитафски текст од године смрти написане словима при земљи. Крст је у овом контексту инвокативна формула „У име Оца и Сина ...“

 

е-1152 (1889)

Овде
почиВа Те
достанија
супруге Ср(?)
етена об
радовића
рођена 18
деце 1862 г
у в. орашју
престави се
у водицама 23
фебру 1898
г подиже о
вај спомен
њен супруг

„Овде почива Достанија супруга Сретена Обрадовића рођена 18 децембра 1862. године у Великом Орашју. Престави се у Водицама 23 фебруара 1898. године. Подиже овај спомен њен супруг.“

Споменик – ознака места коначног почивања истовремено је и средство којим се замењује особа у сакралном времену које живи деле са покојнима – на поменима, подушјима. На овом споменику, осим белешке о почивању, препознаје се читав живот Достаније Обрадовић, од рођења 18. децембра 1862. године у Орашју, преко удадбе за Сретена Обрадовића (вероватно из Водица) до смрти означене датумом 23. фебруара (1898). Док је остали текст бојен маслинасто зеленом део „подигао овај спомен“ је обојен јаком плавом бојом.Христов монограм и два уписана крста, пак, били су у црвеној боји. Ова боја је деценијама била невидљива све док конзервацијом нису уклоњене наслаге запрљаности временом.

 

е-1154 (1889)

Ово је споменик Персе кћери Саве Вукићевића супруге Алексе Поповића трговца. Она је рођена 26 августа 1889. го. Овај спомен подиже њен муж Алексаи отац Сава.

У времену близак споменику е-1152 је онај из 1889. године кога кћери и супрузи Перси подижу отац Сава Вукићевић и муж Алекса Поповић е-1154. На оба примећујемо промену у језику од црквенословенског на српски.

Перса Поповић поживела је само тридесет једну годину. За крај деветнаестог века то је кратак животни пут. Богата орнаментика на којој са предње стране доминирају представе голуба које зобљу грожђе наслоњено на крст и симбол који спаја сунце и месец сведоче о начину на који су симболички муж и отац желели да посведоче о пролазности времена (Сунце и Месец) али и да упуте наду у вечни живот једне чисте душе (голубица) која куша плодове вечности (грожђе које асоцира на причесно вино али симболизује Христа и Богородицу). На бочним странама наручиоци су дали да се уклешу палма која ниче из пехара као симбол вечног живота и везу са Рајем (Палма акантус је он дрво живота које је кроз Адамову лобању никло да би на концу постало Часни крст на коме је Христ распет.) и биљку у саксији као симбол вечне младости.

 

е-1153

Камен је синоним за тврдоћу и отпор пропадању. Кречњачки камен, од кога је овај, као и већина спомeника у збирци, начињен, допустио је клесаревој руци да остави траг трајања. Плитки и начињени у „меком“ камену они су прво што је почело да нестаје у процесу свођења на најмању меру као закона неумитног природног пропадања. Остао је облик споменика, једноставна форма крста, али је нестао запис који може упутити на особу која је некада ту имала вечну кућу.