ВЛАДО ЊАРАДИ и МИРЈАНА ТИЈАНИЋ

СЕЋАЊЕ НА БУДУЋНОСТ (Владо Њаради и Мирјана Тијанић)

Ако је са метафизичке тачке гледишта крај света само крај једне илузије, у свом манифестованом стању и физичком постојању он је драматичан догађај за све његове житеље. Изложба „Сећање на будућност“ демонстрира управо овај потресни, па и трагичан доживљај двоје уметника, који пред посматрача износе своја лчна виђења Краја.

Већ сам назив изложбе је привидно парадоксалан, а заправо је у складу са традиционалим симболизмом, јер асоцира на једну од кључних хришћанских врлина, чије неговање препоручују монашки приручници: сећање на смрт. Како је могуће сећати се нечега што још није дошло, попут лчичне смрти или, у овом случају, краја света? Но, не само да је могуће, него је и нужно, јер се о таквим егзистенцијалним и епохалним темама и може судити само уколико се појединац измести из незаустављивог тока линерарног времена, те сагледа њихов крај (баш као и почетак).

Владо Њаради, доајен српског сликарства и графике већ неколико деценија, своју ликовну снагу и изражајност усмерио је на дочаравање апокалиптичних призора које предсказује. Планета Земља и њени пејзажи су изобличени и искидани, а трагови органског живота на њој збрисани у тој мери да је једини преостали начин представљања ове конкретне пустоши – апстракција. Геоморфни мотиви у катаклизмичком виду, који личе на искрзане крвне судове и покидане мишиће, остварени су изузетном истанчаношћу и, истовремено, жестином. Широке и смеле композиције богате су суптилним детаљима, колористичким и тонским нијансама, а то је био и једини начин на који је Њаради могао остварити жељени утисак. У томе је у потпуности успео: дела која су пред посматрачем асоцирају на усталасане и окамењене геолошке формације настале у временима катастрофа, попупт оних са краја Перма или Креде, када је живот на Земљи два пута био у опасности да се заувек угаси.

Мирјана Тијанић, и сама деценијама присутна на домаћој ликовној сцени, крају света и сећању на њега приступа из другачијег угла. Њена пажња уперена је управо на оно што није тема широких визија Њарадија: на могуће облике органског живота у условима катаклизме. Флора и фауна “последњих времена“ на њеним делима асоцијативног је карактера, али не у чисто формалном смислу, где би извесан облик просто подсећао на, рецимо, рака или цвет. Овде је таква асоцијација злослутно упозорење на злоћудне мутације које предстоје у условима коначне кризе, на губљење идентитета, замагљивање функција и обесмишљеност именовања до јуче познатих и блиских, а сада страних бића. Примена колажа и асемблажа у комбинованој техници додатно оснажује ефекат нелагоде која се осећа при погледу на приказана створења, препознатљива тек у мери да се поред свега још осети и носталгија за изгубљеном природом. Јер, нема никакве гаранцје да ће флора и фауна (то јест, живот на Земљи) са њених слика преживети, напротив.

Иако се бави коначним стварима у метаисторијском смислу, стваралаштво Влада Њарадија и Мријане Тијанић је у исто време и врло актуелно. Време у коме се савремено човечанство налази брементио је знацима смртне претње која се надвија над планетом, а за шта људи сносе огрмоан део одговорности, односно кривице. Аутори су, пак, на Земљи међу нама већ довољно дуго да су и током својих личних живота и каријера могли јасно опазити умножавање опасности, а, будући савесни и креативни, нису могли а да о своме увиду не оставе ово драматично сведочанство.

Оливер Томић